subota, 19. oktobar 2019.

RTV Brus

Brusko selo – zalog za budućnost 07: Domaća radinost u bruskim selima

Brusko selo – zalog za budućnost 07: Domaća radinost u bruskim selima
11. oktobra
18:17 2019

Narodno stvaralaštvo u selima u podgorini Kopaonika ispoljavalo se u vidu domaće radinosti i bilo je vezano, pre svega, za svakodnevne predmete i odeću, a naročito u sprezi sa veštinom tkanja i pletenja.

Domaća radinost predstavljala je važnu granu privređivanja, jer je do početka 20. veka obezbeđivala osnovne potrebe u odevanju i pokućanstvu stanovništva kopaoničkog kraja.

Po rečima etnologa Mirjane Ivezić Gašić u radu „Etnološka istraživanja Brusa i okoline“, žena je bila nosilac svih poslova prerade sirovina, tkala je na razboju, plela i šila lakše odevne predmete, a bila je vešta i u bojenju bojama biljnog porekla. Osnovna sirovina za izradu odeće bila je vuna, kako je oblast planinska i pretežno ovčarska i kako je klima zahtevala tople odevne predmete. Kudeljno platno bilo je osnovni materijal za izradu letnje odeće, dok su pamuk i lan mahom bili karakteristični za imućnije porodice, kao i za svečane prilike. Za izradu šubara i i kožuha koristilo se ovčje krzno, dok se za izradu obuće i opanaka koristila svinjska i goveđa koža. Odeću od vune, odnosno sukna, šili su majstori – terzije, dok su rukavice, čarape i džempere često plele devojke pred udajom. Skrojeni delovi odeće spajali su se konopljinim koncem, a ukrašavali su se raznobojnim vezom, gajtanom i dugmićima.

Domaći život bio je, kao i ishrana i stanovanje, veoma jednostavan. Osnovne aktivnosti svake žene u porodici bile su i spremanje zimnica, muža krava i ovaca, kao i ručni radovi koji su se uzdigli do nivoa umetničke veštine, jer su guberi, prostirači, ćilimi, čerge, jastuci i mnoge druge domaće rukotvorine bile ponos svake domaćice.

Tokom 19. veka stanovništvo kopaoničkog kraja intenzivnije se bavilo zanatima – kovačkim, potkivačkim, krojačko-terzijskim, kolarskim, pinterskim i grnčarskim. Nekada je svako selo imalo svog kovača, a osnova zanata bila je potkivanje konja, kao i druge zaprežne stoke. Predmeti od kovanog gvožđa sami po sebi imaju veliku vrednost a produkti veštih kovača nekada su bili prava umetnička dela. 

Zajednički rad činio je selo čvrstom ekonomskom i duhovnom zajednicom a tradicionalni običaj međusobnog pomaganja u poslovima žetve, kosidbe i skupljanja sena bio je od nemerljivog značaja. Moba je nekada bio veoma rasprostranjen običaj, kada su sazivani svi meštani radi žetve žita, zobi ili pšenice.

Najčešći oblik seoskog kolektivnog druženja i odraz društvenog života činila su prela, koja su se održavala u jesenjim i zimskim večerima uz pesmu, igru i priču. Pesme na prelu bile su prigodne i vezane za rad koji se obavlja. Slična prelima su češljanja vune, grebenanje i krunjenja kukuruza. Kod svih ovakvih skupova naglašen je običaj zajedničkog rada i solidarnosti prema susedima i srodnicima.

Kako navodi Ivezić Gašić, „najčešće se okupljalo u zimskom periodu, kada je bilo mnogo manje posla, i tada bi žene “zajedničkim snagama“ prele vunu, zbog čega su prela i dobila takav naziv.“*

*Mirjana Ivezić Gašić „Etnološka istraživanja Brusa i okoline“

Iz iste rubrike