Ova priča govori o bogatstvu ponude bruskog kraja, gde se plodovi sva četiri godišnja doba mogu naći na stolu u istom trenutku.
Legendu je Živadinka Čajić čula od Milovana Matića iz Botunje, istraživača prošlosti bruskog kraja i zapisala na početku svog Kuvara.
Knjiga “Tradicionalna jela Brusa i potkopaoničkih sela” Živadinke Čajić objavljena je 2006. na Sajmu turizma u Beogradu, na bruskom štandu ali i i na šta štandu naučne knjige i izlagača iz dijaspore. Kompletan tiraž je bio rasprodat.
Tadašnja predsednica Turističkog saveza Srbije Slavka Nedeljković podstakla me je da prikupim i objavim recepte i da na taj način otrgnem od zaborava starinska jela ovog kraja. U knjizi su jela koja sam prikupljala od domaćica pedesetak potkopaoničkih sela. I dalje je knjiga aktuelna, još uvek se na tradicionalnim manifestacijama traži. Svaki recept je proveren u praksi, u narodnoj kuhinji naših sela i mojoj “kulinarskoj radionici”. Zato su je često kupovali i ljudi iz dijaspore pa je danas ima na svim kontinentima.
“Kuvati srcem” samo je jedna od emisija RTS-a u kojima je Živadinka učesvovala a njeni recepti objavljivani su u brojnim dnevnim listovima i ilustovanim časopisima. Uz sve to često je, kaže, imala čast da bude stručni konsultant u određenim restoranima.
Pamtiću zauvek učešće na Sajmu turizma u Londonu 2005. godine. Izlagala sam na štandu TO Srbije pod svojim imenom. Tu su se našli slatki proizvodi od šumskih plodova. Izložila sam slatka od šumskih jagoda, ribizle, borovnice, maline, sulc od dunja, džemove od drenjina i šipkinja.
Takođe na predlog gospođe Slavke Nedeljković 2011. godine osniva Udruženje „Zlatne ruke Brusa“. Tokom godina uspesi su se nizali, naglašava Živadinka, zahvaljujući ljubavi prema srpskom kulinarskom nasleđu ali i podršci najbližih, pominjući uvek i druge žene sa kojima sarađuje. Sa Udruženjem “Zlatne ruke Brusa” redovno učestvuje na istoimenoj inače najatraktivnijoj manifestaciji tokom Dana Preobraženja koju TOO Brus organizuje od 1998. godine. Uspešno se predstavljala i na manifestaciji „Dani vrganja“ na Kopaoniku i osvajala najviša priznanja.
Obično predstavimo ono što žene inače spremaju u našem kraju. To su najčešće tradicionalna jela, kolači, razne pite, sokovi, pića, slatka, džemovi.. Najduže radim sa gospođom Ksenijom, tu su i moje snaje Violeta i Snežana Čajić, Slobodanku Predolac, Mirjana Kovačević koja priprema zlatne kolače, najlepše u Brusu. Osim uskusa samog jela važno je i kako izgleda i kako je servirano. Mi to činimo u zemljanim posudama, kako su radili i naši stari. U Udurženju imamo pletilje i vezilje i sve su nastupale na republičkim manifestacijama.
Turšija, kisele paprike, kupus i ajvar mogu se naći na policama svih bolje snabdevenih supermarketa, ali se ukus ne može prediti sa proizvodima iz “kulinarske radionice” Živadinke Čajić. I ovu veštinu spremanja učila je od starijih:
S obzirom da znate koje ste sastojke upotrebili nema bojazni da će neki od opasnih konzervansa i aditiva pronaći put do vašeg stola. Spremanje zimnice se već privoid kraju. Ja uvek počinjem na vreme, polovinom septembra. Sve je već spremno: mleveni paradajz posto to moji ukućani vole, takođe kuvani jer mi treba za paradajz čorbice i razne soseve a spremam i specijalnu barenu takozvanu paradaj papriku. Ona je uvek lepa i aktuelna. Recept po kome radim nalazi se u mom kuvaru. Bez lažne skromnosti, vrhunski je i svako ko je proba bude oduševljen.
Živadinka Čajić, jedna je od onih koja svake godine priprema velike količine zimnice.
Nekada se znalo da u ovo vreme domaćice spremaju zimnicu. Sada je toga sve manje, najčešće spremaju one koji imaju svoju baštu, domaćice koje su vešte u tome i one koja uživaju u domaćem ajvaru. Ako se paprike peku na plotni šporeta na drva i na tzv. “bubnjari” ajvar je najukusniji. To je onda naš pravi, tradicionalni recept za ajvar. U oblasti kulinarstva Srbija je poznata po domaćem ajvaru, zbog čega je veoma značajno zaštititi domaće proizvode.
U sezoni, kaže, spremi i po nekoliko stotina tegli slatke i slane zimnice. Pored uobičajenih recepata izdvaja se tradicionalni specijalitet recelj.
Pripremam sva slatka, počev od divlje ruže pa do grožđa a na kraju je, kao šlag na torti, recelj. Za one koji ne znaju šta je recelj, to je bundeva u širi. Kad se grožđe obere, procedi, ona slatka šira, malo se izbistri i stavi da se kuva. Posebno se pripremi žuta, domaća bundeva, kako je zovu ludaja, iseče se na kocke i stavi u krečnu vodu da odstoji. Na pola kuvanja šire ubaci se bundeva. To je prava poslastica. Recelj pamtim iz detinjstva. Moja majka u selu je to spremala i nama deci davala samo za praznike. U tanjir nam stavi po jednu malu kocku bundeve i resto šire a mi onda to jedemo sa hlebom.
Pored umeća u pripremanju tradicionalnih jela Živadinka Čajić se bavi fotografijm, snima kamerom, slika i učestvuje na likovnim kolonijama. Bavi se i izradom ručnih radovia čak i šivenjem. Sve to, kaže, ne bi mogla bez ogromne podrške muža i cele porodice.
Za sve što u životu radite potrebna je pomoć i podrška vaših najbližih. Moj Srba je oduvek bio uz mene. Kada sam učila podržavao me je, kada sam naporno radila pomagao mi je a kada sam pobeđivala slavio je samnom. On je glavni degustator mojih jela, najveći kritičar ali i moj promoter. Moja sinovi, snehe, unuci i praunuci, svi vole hranu koju pripremam. A ja se trudim da to uvek bude tradicionalno i zdravo, ono što su nam priroda i nasleđe podarili.
Danas je ugledna bruska porodica brojnija. U međuvremenu su sinovi Nebojša i Ivica odrasli, stekli svoje porodice. Tu su snahe Violeta i Snežana a tu su i unuci i praunuci. Porodica Čajić i danas živi pod istim krovom.
U ljubavi i slozi izrodili smo dvoje dece. Imam pravo bogatsvo, četvoro unučadi Nikolinu, Filipa, Aleksandra i Sinišu i praunuke Fedora i Dinu. Posebno sam srećna što sinovi, snaje i unuci nastavljaju tradiciju jer su Aleksandar i Nikolina prihvatili da ih naučimo časovničarskom zanatu.
U Kuvaru “Tradicionalna jela Brusa i potkopaoničkih sela” Živadinke Čajić sadržano je 467 recepata a za objavljivanje je već spremna i druga knjiga starih i zaboravljenih jela. I u sedamdesetprvoj godini života još uvek je, vodi, kako kaže, “živa” želja da približi način ishrane i pripreme hrane u seoskim domaćinstvima i sačuva baštinu bruskog kraja.
