petak, 4. decembar 2020.

RTV Brus

Bruski spomenar – “ Još uvek melje vodenica u Pavličevićima”

Bruski spomenar – “ Još uvek melje vodenica u Pavličevićima”
06. novembra
15:46 2018

Iako ih je nekada bilo na svakih trista do petsto metara, vodenice u potkopaoničkom kraju koje još uvek rade danas su prava retkost. Među onima u kojima se točkovi još uvek okreću su dve vodenice u zaseoku Pavličevići, u Gornjem Radmanovu.

Osamdesetosmogodišnji Momir Pavličević pamti vodenice od najranijeg detinjstva. Četrdesetih godina prošlog veka nije bilo mlinova a ni prodavnica. Žito smo sejali  u brdima i ručno želi. Nismo ni vršalice imali,  želi smo sa volovima i konjima. Posle „pretresamo“ žito i pripremamo za mlevenje.

Selo Radmanovo smešteno je oko Graševačke reke sa blizu trideset domaćinstava,  od kojih je gotovo svako nekada imalo vodenicu, priča Momir Pavličević.

Pamtim da su mi stari pričali kako su selo prvi nastanili Sava i Pavle. Tako danas u Donjem Radmanovu žive Savići, a ovde u Gornjem, pored Graševke Pavličevići. Sećam se da su u ovim našim vodenicama ortaci bili Pavličevići: Miodrag, Brana, Milen, Stojadin, Živadin, Obrad, Mihailo. Mleli smo za stoku i za nas. Tu se mlela samo pšenica. Sada meljemo za stoku a hlebno brašno kupujemo.

U zaseoku Pavličevići zatekli smo profesora na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu Rašu Pavličevića, u penziji, inače rođenog u Gornjem Radmanovu. Kao najstariji sagrađeni objekti koji su do danas delimično sačuvani, vodenice su, oduvek bile sastavni deo života srpskog naroda.

Vodenice su bile veoma značajne za život ondašnjih ljudi. Iz sela koja nisu imala prirodne uslove za gradnju vodenice, ljudi su na leđima donosili zametak žita do susednih mesta da bi samleli. Mi smo bili u prednosti zato što smo imali dovoljno vode i dobar pad koji je neophodan za nesmetan rad vodenice. U Žarevu su imali vodenicu koja u toku leta nije imala dovoljno vode pa je radila samo za vreme jakih kiša kada je vode bilo u izobilju. Inače, ova vodenica uglavnom melje stočnu hranu, ali može da se podesi da melje brašno i za ljudsku ishranu. Dole niže u Graševcima je bila i vodenica koja je mogla da melje klip kukuruza zajedno sa kočankom, šišarkom jer seljak gleda da što ekonomičnije hrani stoku, da se sve iskoristi. Kada ima puno toga da se melje onda radi i noću i danju. Vodeničar obilazi, proverava treba li dodati žito ili zaustaviti vodenicu. Ne valja da okreće prazna, onda se daleko čuje i oštećuje se nepotrebno.

Podizane su na rekama i rečicama od imućnijih stanovnika i služile su za mlevenje žita a često i kao valjarice. Pored vodenice u zaseoku Pavličevići bila je i valjarica za sukno, korišćena i za pranje težih pokrivača, takozvanih gubera.

Kasnije kada je prestala potreba za valjanjem sukna, valajaonicu su meštani pretvorili u objekat u kome se pomoću dinamo-mašine proizvodila struja, čak 17 godina pre nego što je u naš kraj stigla višefazna struja. Narod  je već navikao na svetlo, ne samo u vreme večere već i na prelima. Dešavalo se da se uveče skine kajš sa točka koji pokreće dinamu pa se brzo trčalo do stare valjaonice kako se ne bi pokvarila sedeljka. 

Danas se samo stariji meštani sećaju davnih, prošlih vremena.

Do danas su sačuvane i lepe pesme koje su se pevale u i oko vodenice. Bilo je pesama o vilama i drugim mitskim bićima za koje se verovalo da posećuju  tajnovita mesta na kojima su građene vodenice. Mnoge pesme vezane su i za vodeničarke koje su dežurale i primale goste, služile i isporučivale. Bila su to lepa vremena: vodenički točak se okreće, čuje se huk reke i pesma iz srca.  

Profesor Pavličević svedoči o izuzetno značajnoj, praktičnoj ulozi vodenice i proizvodnji osnovne životne namirnice, brašna, na starinski način.

Voda se pored vodenice raspršuje i obogaćuje kiseonikom ovaj prostor a iz vodenica, koliko god da se pazi, malo brašna se ipak  raspši unaokolo što je bilo povoljno za život riba u reci. Ovde je isključivo pastrmka živela i a najviše ribe se hvatalo upravo ispod vodenice. Odvrne se na jazu i kroz celu vadu se pokupe ribe.

Brašno je namirnica koja je othranila Srbe u vreme velikih kriza, ratova i gladi, zaključuje naš sagovornik.

Vodenice su uvek radile čak i za vreme rata. Narod je ovde u vreme rata, vojnike hranio iz tih vodenica. Kada je vojska bila dalje u brdima, narod je brinuo o njima, mleli su brašno i nosili vojsci. Moj otac je mleo i nosio im da se prehrane a prečicama se vraćao natrag. Zauzvrat su samo želeli slobodu da mogu da rade i žive od poljoprivrede. To je narodu bilo dovoljno.

Poslednjih godina malo ljudi i pravi hleb i pecivo, većina kupuje u pekari. Pored toga, stočni fond se takođe smanjio, niti se ore, niti se seje, kaže Pavličević. Zato je sada i manje posla u vodenicama.

Sve je više napuštenih vodenica. Ne bi trebalo tako, treba ih čuvati i imati raznovrsne mogućnosti prerade žita. Mnogi su se opredelili i kupili mlinove, trošeći struju a treba iskoristiti snagu vode. Gosti i danas kad dodju vole da vide vodenicu, deca takodje. Najbolja reklama za one koji spremaju domaći hleb je brašno samleveno u vodenici. Na kraju treba ih čuvati i radi podsticaja turizma. Uvek će se naći gosti koji će poručiti takav hleb i tražiti da vide vodenicu.

U vreme kada su vodenice svakodnevno radile, plaćao se i ušur. U Brusu je živeo izvesni Disko, koji je držao čuvenu Diskovu vodenicu. I danas se na ovim prostorima prepričava anegdota o Diskovom naplaćivanju ušura.

Pošto je imao i momka koji ga je opsluživao, na kraju mlevenja Disko bi ga upitao: „Jesi li uzeo ušur?“

Momak odgovara: „Jesam gazdo, jesam“.

„Kaži mi jel videla mušterija?“ pita Disko.

“Nije gazdo“ , kaže mladić.

“Ponovo da uzmeš, da vidi gazda“, naređuje Disko šegrtu na kraju, što je značilo uzimanje dva ušura za jedno mlevenje.

Iz iste rubrike