sreda, 25. novembar 2020.

RTV Brus

Bruski spomenar – “Čuvena vodenica Čolovejića”

Bruski spomenar – “Čuvena vodenica Čolovejića”
07. novembra
15:07 2018

Među brojnim vodenicama koje su nekada živele na putu od Brusa prema Brzeću, danas još uvek prkosi vremenu stara vodenica u selu Graševci. U porodici Čolovejić trude se da zvuk vodeničkog čeketala nikada ne prestane. Glava porodice, Stevan Čolovejić, odrastao uz porodičnu vodenicu, objašnjava kako se mlevenjem na starinski način zrnu sačuva “duša”.

Najkvalitetnije je brašno iz vodenice, jer je mala količina meljave i ne prgoreva brašno kao u mlinovima. U njima se zrno oljušti, skine mu se kora, ostane bez klice, bez duše.

 

Na osnovu porodičnih priča vodenica Čolovejića pripadala je, kaže Stevan i njegovom dedi i pradedi.

Bilo je dosta vodenica na putu od Brusa prema Kopaoniku i sve su dobro radile. Sećam se dok je moj deda radio, bile su velike gužve. Tada su svi mleli, za sebe i za stoku, nije imalo brašna kao danas u prodavnici. Po celu noć se melje a ljudi čekaju po nedelju dana, spavaju na džakovima i kolima. Pred Božić kad bude, ne možemo da stignemo da sameljemo. Običaj je kod nas bio da se od Božića do naše, srpske Nove godine, „ne pušta“ vodenica. U jesen kad počne vreme svinjokolja, seljani “pastrme“, pa donesu meso, tikve, klasje… Onda založimo vatru, pečemo, jedemo, razgovaramo…  Donesu ljudi i flašu ili “šiše” sa vinom i  rakijom a onda bude i pesma.

Na pitanje kako i kada je počeo Stevan odgovara:

Sećam se iako sam bio mali, dečkić. Moji su mnogo imali ali i mnogo radili. Da ne bi dangubili u poslu, pošalju mene u vodenicu. Tako sam počeo vrlo rano da meljem žito. Deda mi je pokazao šta treba da radim i kako da postupam u vodenici, svemu me naučio. Prihvatim ja tako, malo po malo i naučim zanat. Obuzme te vremenom život u vodenici, počneš da otkrivaš čari vodeničkog točka, zanese te zvuk čeketala, miris brašna i žubor vode. Tako sam ovde od malena.

Za dobro, kvalitetno brašno bilo je potrebno, kaže Stevan iskustvo vodeničara i iznad svega dobar kamen.

Dobar kamen je bio skup u to vreme. Mi smo 1950.godine kamen nabavili iz Suvog Dola kod Blaca. Tamo smo i tocila koja oštre kamen nabavljali, tesle i veći deo alata.  Sada samo po pijacama i vašarima vidim kamen za električni mlin, ne znam može li se negde nabaviti ovakav. Jedan kamen je naš a tu su još dva u vodenici. Imao sam dvojicu braće pa smo imali tri kamena, svako svoj. Tačno se znao red kada koji od braće melje.

Upoređujući prošla vremena sa modernim dobom koje je nastupilo, Stevan se priseća  težeg ali mirnijeg života, vremena u kome je vladala bliskost i solidarnost među ljudima.

Kod nas je ujam uziman tako što sameljemo džak žita od 50 kg a za ujam uzmemo 3kg . Od toga je moglo i da se živi mada smo mi bili dobrostojeći. Moj deda je bio bogat, imali smo veliku imovinu. A bilo je dosta siromašnih ljudi u to vreme koji su se mučili da prehrane svoju decu. Siromah donese samo šišarke da melje, pa moli da vratimo na još jedno mlevenje da bude što sitnije. Od toga su  siromašni hranili svoje porodice. Sećam se da su u to vreme kod nas za nadnicu radile tri žene, sirotinja, beda… Deda im, kad krenu uveče kući da da ponesu deci brašno, da umese hleb i to im davao najlepše belo brašno. Deda je bio dobar čovek, uvek je davao hleb za decu i pomagao sirotinju.

Najlepši je osećaj dok gledaš kako se žito melje a već osećaš miris kukuruznog brašna, priča Stevan.

I dok ti zamišljaš proju i kačamak, sve je već pripremljeno od tek samlevenog brašna. Ovde se proizvodi zdravo brašno bez raznih “modernih” dodataka, nema hemikalija, sve je prirodno kao pre sto godina kod mog dede i pradede. Istina,  ranije je bilo više mušterija mada poslednjih godina dolaze ljudi sa raznih strana jer je postala  “popularna” zdrava hrana. Dolaze oni koji ne žele industrijsko već domaće brašno. Najviše meljemo za nas jer smo mi navikli na naše brašno iz vodenice. Imamo, međutim i stalne mušterije, recimo ljude iz Vrbnice koji i sada doteruju žito, melju pa mesaju sa kupljenim i tako jedu. Ja još uvek radim ali mlađe to ne zanima.

Ušuškane drvećem, žbunjem i šipražjem, sakrivene pored reka i potoka vodenice su na ljude ostavljale utisak tajnovitosti i probuđivale maštu, objašnjava Stevan Čolovejić.

Ranije su dosta bile prisutne magijske radnje oko vodenica. Za to se često koristila voda koja prska sa vodeničnog vitla takozvana omaja. Ljudi su najviše verovali da omaja može da pomogne nerotkinjama da zatrudne i dobiju potomstvo.

Među nekoliko obnovljenih vodenica na putu prema Kopaoniku je i porodična vodenica Čolovejića.

Bila je prilično propala i trebalo je malo srediti. Zato smo je popravili, zamenili krov, doterali je, inače bi se srušila. Međutim i dalje je atrakcija. Svraćaju ljudi, turisti, slikaju se pored vodenice, ali i namelju i ponesu brašno. Danas je ljudima zanimljivo da vide kako se melje žito i nastaje brašno. Prošle godine je moj unuk namenski ovde u vodenicu doveo svoje društvo. Bilo ih je desetak, svi oduševljeni i vodenicom i brašnom i projom. Bila i muzika, igranka do zore. To me podsetilo na neka lepa prošla vremena.

Vodenica i sve oko nje je svet za sebe.. čini se da se rečima ne može opisati. Trenutak kada se začuje huk vode i okretanje vodeničkog vitla u vodenici zvuk čeketala – neopisivo

Iz iste rubrike