petak, 23. februar 2024.

RTV Brus

Bruski spomenar – “Vodenički točak potkopaoničkog kraja”

Bruski spomenar – “Vodenički točak potkopaoničkog kraja”
31. oktobra
14:18 2018

Vodenice na Rasini i Graševačkoj reci, smeštene u autentičnom potkopaoničkom ambijentu, okružene bujnom prirodom, „uz huk vode i vodeničkog kamena, govore o svom dugom trajanju, vršenju preke ljudske potrebe kao što je mlevenje žita, o prisutnosti domaćina-vodeničara, pomeljara, ljudi sa sela i mirišu na brašno, kačamak, vruće pogače i proju. Ni veliki žitni mlinovi ih ne mogu uništiti. Idući prema Kopaoniku, uz Graševačku reku, pa sve do Brzeća još uvek stoje prkoseći vremenu vodenice manje po obimu, dok su u samom Brzeću obnovljene, a neke i skoro sagrađene. Dok se melje žito, prepričavaju se priče i mitovi od kojih je satkana prošlost ovog kraja.„*

Građene od drveta i kamena, uz korišćenje vode kao energije, vodenice su u ovom kraju preživele par stotina godina, kaže Mihajlo Simić Kala iz sela Graševci kraj Brusa. Vlasnik je vodenice, u ovom kraju poznate kao Mitićska. On dodaje da mogu imati i deset puta duži životni vek kada bi ih ljudi pošteno održavali.

Skoro dvesta godina imamo vodenicu, od mog čukundede, pradede, oca, do mene i nadam se mog sina i unuka. Radila je sve do prošle godine, služila je odlično. Nekada nije bilo belog brašna kao sada. Narod je mleo ovde kod nas i za potrebe ljudi i za stoku, sve je tu mleveno. 

U Kalinoj vodenici kao u stara vremena, još uvek su stari alat, čeketala, koševi…

Ja sam od dede gledao, kako je on radio tako me je naučio. Žito se sipa u koš, čeketalo ga okreće. Brašno pada dole u sanduk, “mučnjak,muću“.  Voda dolazi niz žljeb, udara, bije u točak i okreće gornji kamen vodenice, dok donji ne mrda. Tu je i čeketalo koje stalno čeketa dok vodenica melje, dok ima žita u košu, ono na neki način upravlja kamenom. Vodenični mehanizam čine i bad i vreteno koji regulišu okretanje točka a posipka je posuda sa ručkom kojom uzimamo brašno. Kad brašno padne, odmah mu osetiš lep miris. Od njega je najukusniji hleb. Ne može se opisati dok ne probaš, drugačiji je ukus od kupljenog brašna.

Mihajlo objašnjava da je pored vodenice najlepse leti a u vodenici u jesen, uz naloženu vatru. Tada se, kaže, mlelo i danju i noću.

Sećam se da sam još kao dete spavao u vodenici na dasci. Čeketalo kad se okreće, da voliš da spavaš. U jesen kad se sprema brašno za celu zimu, otac je ložio oganj po celu noću jer se zimi na niskim temperaturama smrzne voda i vodenica ne može da radi. Kad nema mnogo leda, mi ga obijemo pa radimo ali kad je mnogo hladno i veliki led nema rada. Zato je u jesen u vodenicama bilo najviše posla, ređali su se domaćini a i količine su bile ogomne. Radilo se i danju i noću. Sećam se kako su ljudi po nedelju dana spavali na džakovima, čekajući svoj red za mlevenje.

Danas u Srbiji, pojedini domaćini, s vremena na vreme, obnove poneku vodenicu, spremni da se, poput očeva i dedova, vrate vodeničkom točku i čeketalu.

Spremamo se da obnovimo vodenicu, našli smo i majstora jer je danas malo ljudi koji umeju da ih poprave. Želimo da proradi naša vodenica. Mog sina ranije to nije interesovalo ali sada i on ima želju da se vodenica popravi.

Za goste u vodenici je prava čast da u njoj budu ugošćeni jer se priprema hrana kakvu su jeli naši preci. Mihajlo objašnjava da treba osetiti miris tek samlevenog brašna.

Turisti su mnogo zainteresovani. Godinama unazad svraćaju, gledaju kako se melje. Svidelo im se, kažu da je i brašno i sam proces odličan. Hvalili me u Beogradu, Novom Sadu, svuda po Srbiji. Ljudi dolaze, pitaju me kad će vodenica da promelje. Čak su i stranci dolazili, turisti iz Francuske i  Švajcarske, gledali kako se to melje. Oduševljeni su ukusom hleba i proje od brašna samlevenog ovde u porodičnoj vodenici.

U današnje vreme vodenice su uglavnom zapuštene. Mnoge od njih nažalost danas i ne postoje. Najčešći razlog za propadanje vodenica je sve češće napuštanje sela.

Nece više niko da radi u vodenicama, stari su pomrli, mlade to ne interesuje i eto, vodenice iz godine u godinu propadaju.

Vodenice su često bile vezane za magijske radnje. Različita su verovanja o izuzetnim moćima koje krase mesta na kojima se one podižu.  Tako se, na primer, verovalo da pogača napravljena od brašna, samlevenog u vodenici, koja se nalevo okreće i vode u kojoj su odstojale lekovite trave, može da pomogne u lečenju od nekih bolesti. Takođe se verovalo da se mnogi ljubavni problemi mogu rešiti upravo u vodenicama, kaže Mihajlo.

Kada dete ne progovori do treće godine života, majka svrati kod mene i traži jednu šaku okoliša, brašna koje ostane oko kamena. Postojalo je verovanje da će dete ako lizne okoliš progovoriti. Za to su svraćale  ne samo žene iz ovog kraja već i iz Beograda, Vojvodine, iz daleka… Dolazile su i domaćice-bačice kada im sir iz nekog razloga ne bude dobar. Verovalo se da će sir biti kvalitetan ako krave ili ovce popiju vodu natočenu ispod točka.

Vodenice su bile pravi izvor seoskih događaja i dogodovština. U njima su se pričale mnoge priče i stizale vesti o mogućim i nemogućim stvarima.

Pomeljari su se okupljali sa svih strana, sede, popiju po rakijicu, gledaju kako se melje. Založi se vatra i pravi kačamak tu u vodenici. Čuju se u vodenici svi abrovi iz sela, ko i šta se gde radi. Prepričavale su se priče od davnina. Postoji žal za tim vremenima, mlađi su otišli, napustili sela, ostali su stari sami. Najlepše je bilo kad razgovaraš sa ljudima iz daljih sela, sa brda, jedva čekaš da vidiš komšiju, da se sastanete, popričate i nasmejete…

Iz iste rubrike