Kao blago materijalne srpske kulture, vodenice su danas samo nemi svedoci jednog prošlog vremena i zaboravljenog načina života. Njihova lepota je nažalost, narušena zubom modernog doba. Ali nije oduvek bilo tako.
Na našem putu do oronulih, zaraslih u korov, polusrušenih vodenica, smeštenih u mističnom ambijentu potkopaoničkog kraja, vodi nas šezdesetsedmogodišnji Brusjanin, Dragiša Gila Simić. Ovaj ugledan domaćin, odan suprug i otac dvojice sinova, diplomirani ekonomista i dugogodišnji direktor TP Kopaonik, strastveni je ribolovac, pravi zaljubljenik u prirodu, reku i vodenicu.
Gila je, kaže, rođen pored Rasine ali se još u detinjstvu zaljubio u njenu desnu pritoku, Graševačku reku. Naš sagovornik se priseća kako je podno Kopaonika, u jedinstvenom prirodnom ambijentu stasavao uz reku, vodenice, domaći hleb i vodu sa izvora.
Veliki sam zaljubljenik u prirodu. Rođen sam pored Rasine. Bio sam mali kada sam prvi put otišao na Graševačku reku. Išao sam sa ocem i bratom na porodično imanje, obrađivali smo baštu pored reke. Već kada sam je prvi put ugledao, bio sam opčinjen, jednostavno mi je ostala u srcu. I tako godinama unazad, obuzimala me je, sa njom sam rastao, razvijao se…I danas ne mogu bez nje.
Zbog specifičnosti potkopaoničkog kraja Graševačka reka je jedna od retkih koja se oduvek mogla pohvaliti obiljem vode. Idući od Brzeća prema Brusu, primala je brojne potoke a onda sa svojim živahnim tokom i količinom vode bila idealna za izgradnju mnogobrojnih vodenica.
Izvire na istočnoj padini Kopaonika kod mesta Metođe, nedaleko od Brzeća, od lokalnih potoka i reke Paljevštice, na nadmorskoj visini od 1540m. Dvadesetak kilometara dugačka, Graševka reka teče kroz stenovite doline i brdovita sela a pritoke su joj male reke i potoci. Najveće među njima su Maksimova reka i Vlajkovački potok.
Na području bruske komune, prepoznatljive po očuvanju tradicije, u prošlosti se nalazilo mnoštvo vodenica, kaže naš sagovornik. Vodenice u na Graševačkoj reci su od istorijskog značaja za ovaj kraj.
Vodenice imaju funkciju očuvanja i prezentovanja kulturne baštine potkopaonilkog kraja. Ima nešto čarobno u tim drvenim kućicama na vodi, nešto mistično što te privlači, obuzima, vraća u djetinjstvo i vodi u svijet bajki. Da li je to huk vode i klepetanje točka ili je to njihov izgled, simbioza ostvarena sa okruženjem, ne mogu da objasnim… Uživam kada su mi uši “pune reke”, kada osetim miris tek samlevenog brašna. To mi uvek ispuni dušu.
Nadaleko su bile čuvene vodenice na Graševačkoj reci, gde su i meštani okolnih sela i putnici namernici mogli da kupe brašno mleveno na potočarma. On dodaje da je gotovo svaka porodica imala svoju vodenicu u kojoj se mlelo žito. Danas, neke od njih su potpuno nestale, a neke se još opiru vremenu i predstavljaju značajan deo istorije ovog kraja.
U ovom kraju pojedini domaćini, s vremena na vreme, obnove po neku vodenicu. Danas samo tri vodenice na ovom potezu rade kao nekada. U prošlosti je živelo daleko više ljudi u ovim krajevima pa je bila veća i potreba za brašnom od koga se pravio domaći hleb i bojni pekarski specijaliteti ovog kraja. Vredni meštani potkopaončkih sela su na gotovo svakom prikladnom mestu gradili vodenice. Stanovnici sa okolnih brda su dolazili da melju žito. Čak je postojao i raspored, kada i kojim danima svaka porodica dolazi na red za mlevenje.
Iako je veliki broj stogodišnjih vodenica duž Graševačke reke napušten, nekoliko ih je obnovljeno. One su, kaže Gila Simić, slamka spasa, nada da će opstati.
Krećući se Graševačkom rekom, razmišljao sam o njenoj i sudbini vodenica. Sve me je više obuzimala seta pri pomisli o njihovom propadanju. Rekoh, ako su mnoge druge vrednosti iz starina sačuvane autentične ili zaživele u novom ruhu, zašto su vodenice ostale sinonim propadanja? Čast izuzecima, ljudima koji se trude da ih obnove i sačuvaju od propadanja i zuba vremena. Čini mi se da ih je makar na trenutak moguće oživeti u pričama ljudi. Iako većina njih urasta u korov, žbunje i zaborav, kad vidim da se još poneka “koprca” i životari, u meni se budi i ispunjava me nada, verujem da nije kraj.
Danas su zbog modernog načina života vodenice postale retkost. Ali baš zbog toga što ih je malo, zbog težnje ka zdravom načinu života, razvoju eko i etno-turizma, vodenice su danas još dragocjenije.
U svetu već postoji trend očuvanja i izgradnje vodenica koje bi doprinjele zdravom načinu života i ishrane. Bilo bi lepo da se na Graševki očuvaju ove lepe vodenice i izgrade nove koje bi doprinele razvoju eko i etno turizma ovog kraja. Bog je ovom kraju podario prirodne lepote, međutim godinama unazad mladi odlaze, potkopaonički kraj pusti, a može se razviti etno-turizam kako bi se ljudi vraćali.
Cilj je da se očuvaju “stogodišnje” vodenice, da se prikaže njihova lepota, prepozna njihova unikatnost i vrijednost…
One su predstavljale i mesto okupljanja i zajedništva, mesto gde su se pričale i prenosile priče jer svaka od starih vodenica ima kroz vekove, svoju istoriju. Ranije nije bilo kuća pored reke već su sa brda dolazili ljudi, pomeljari, informisali su se na rekama, u vodenicama, gde su se pričale istinite priče. To ne može da razume onaj ko nije barem jednom bio pored vodenice, čuo huk vode na vodeničkom točku i klepetanje dok se melje žito. Tu u vodenicama se seje brašno, zasipa, “podseca” se kamen, kuva kačamak…
Gila Simić ukazuje da je zaštita vodenica ne samo doprinos očuvanju duhovnog već i životne sredine.
Graševačka reka važila je za jednu od najčistijih, sa veoma bistrom vodom i izvorima duž čitavog toka. Prolazi kroz dosta gustih šumaraka, bogata je i životinjskim svetom, stanište je dosta vrsta riba. Nema lepše od naše potočarke pastrmke, ona je prava lepotica. Nekada sam kao dete, iz Graševke pio vodu a danas je situacija sumorna. Reka je “padala”, zagađivali su je ljudi, bacali smeće, uništavali je…
Između reka i vodenica postoje neraskidive veze.
Vodenice su u prošlosti bile jednostavne ali veoma korisne građevine. Voda preko vodenice daje energiju da se umelje žito. Reke i vodenice su povezane preko korita, pregrađivanjem reke i pravljenjem jaza. Srce vodenice su vodenički točak i kamen. Voda iz reke ili potoka oživljava točak a on pokreće mlinski kamen. Žitarice polagano ulaze u sredinu mlinskog kamena iz nasipne kupe.
O važnosti obnavljanja vodenica Gila Simić kaže:
Želja mi je da predstavimo bogatstvo koje imamo, našu prirodu, šumu, izvore, potoke i vodenice na njima i da to ponudimo najpre sebi samima a onda i svetu. Svaki narod čuva svoju baštinu. Zašto i naše obnovljene vodenice ne bi bile jedan od simbola naše prošlosti, atrakcija, zlato Srbije?
Boriću se i dalje da vodenice ponovo zažive, tražiću podršku za svoju ideju. Vjerujem da čak i retki pozitivni primeri obnove vodenica mogu biti motivacija drugima, da zajedno napravimo lepše i sigurnije mesto za život.
Želja mi je da, kao nekada, dedovi sa unucima dođu u vodenicu, da mlađi vide kako se melje žito, da ožive stara vremena, da sačuvamo i na mlađe generacije prenesemo tradiciju. Tako ćemo stare vodenice ne samo ponovo napraviti korisnim za stanovništvo, već zaštititi od zaborava i očuvati tradiciju. Tako ćemo biti inicijatori nečeg velikog, nečeg što će zbližiti ljude različite starosne dobi, stare i mlade.
