sreda, 17. avgust 2022.

RTV Brus

Bruski spomenar – Kazandžijsko umeće majstor Bože

Bruski spomenar – Kazandžijsko umeće majstor Bože
19. oktobra
14:02 2018

Jedan od najstarijih, kazandžijski zanat, na našim prostorima postoji više od pet vekova. Prvi srpski patent bio je upravo kazan za pečenje rakije, priznat davne 1909.

Davno su prošle godine kada su kazandžije u Srbiji izrađivale posuđe za jelo i piće, od čuvenih džezvi i tepsija do predmeta za kuću. U današnje vreme ove zanatlije se bave uglavnom proizvodnjom kazana za pečenje rakije i topljenje masti. U odnosu na nekadašnje kazandžijske ulice, pre četrdesetak godina zanat je počeo da se gasi a danas se samo pojedinci bave ovim poslom, čuvajući zanatsku tradiciju.

Bruski kazandžija Božidar Boža Vukajlović preko pet decenija sopstvenim rukama bakar i čelik pretvara u kazane za pečenje rakije. Dobri poznavaoci ovog pića se slažu da je najbolja domaća rakija pečena u kazanu ali je put do uživanja u dobroj kapljici dugačak. Pored teškog rada i majstorskog umeća, za uspeh u ovom poslu potrebna je i ljubav prema zanatu. U šezdesetprvoj godini života Boža Vukajlović priseća se početaka:

Osnovnu školu sam završio u Velikoj Grabovnici, gde sam i rođen a već sa sa 16 godina otišao sam na zanat. Učio sam kod, u to vreme čuvenog kazandžijskog majstora, Đorđa Stavretovića, koji se iz Prizrena doselio u Kruševac a radnju otvorio u Brusu.

Nakon završenog zanata, radio je, kaže majstor Boža, taman toliko da zaradi prvi novac i kupi sebi alat.

U selu kod stare kuće, na nekoliko kilometara od asfaltnog puta započeo sam 1980.godine rad u svojoj kazanždijskoj radnji.  Čekić, nakovanj, bakar i veština bili su mi dovoljni za izradu prvog kazana. Imao sam i volju, iako sam na izradi jednog kazana radio potuno sam. To je umelo da potraje i po mesec dana. Bilo je mnogo teško, bez ičije pomoći. Zaradim pa kupim nešto od alata i bakar za novi kazan i tako u krug.

Jedan od pet kazandžija u bruskoj opštini, Boža je 1993.godine rešio da se preseli bliže tranzitnom putu, na plac od 8 ari. U selidbu je krenuo sa čekićem i nakovnjem. Trebalo je ponovo počinjati. Radnja je u početku bila mala ali je posla bilo mnogo. Mušterije su bile zadovoljne pa se dobar glas daleko pročuo. Tako je majstor Boža radnju proširio na skoro 300 kvadrata, kupio mašine i osavremenio posao.

Podršku sam oduvek imao, od supruge Eve i svoje dece. Pomagali su uvek kada je trebalo. Nekada sam u Užice išao da kupim materijal samo za jedan kazan jer za više nisam imao para. Pola potrošim za put ali se ne žalim. Šta ću, mora da se radi i stvara, tako sam uvek razmišljao.

Porodica Vukajlović danas broji sedam članova. Pored Bože i supruge Eve tu su sin i snaja i troje unučadi. Umeće koje je stekao majstor Boža je preneo na sina Darka. Tako sada rade zajedno pa, iako je ovaj zanat u izumiranju, kazandžijska radionica u ovoj porodici ima budućnost.

Svi pomažu kad zatreba. Za sve ima posla, jedni buše rešetke, drugi farbaju, uglavnom svi rade pa mi posao i ne pada teško.

Sin Darko nastavio je očevim stopama ali je Boža, čuveni kazandžija bruskog kraja, posebno ponosan na jedno od petoro unučadi.

Veljko je još uvek srednjoškolac. Međutim odmalena je pokazivao interesovanje za posao tako da je ovaj zanat odavno naučio. Pored škole radi i u radnji. Najbitnije je da pomaže sa voljom. Zbog toga mi je srce puno pa i ja u sedmoj deceniji još uvek radim sa elanom. Ponosan sam što se kod nas zanat prenosi s generacije na generaciju, sa oca na sina, sa sina na unuka.  

Svaki od kazana iz radionice Vukajlović urađen je sa majstorskim umećem i puno ljubavi, kaže Boža. Kvalitet je zagarantovan.

U izradi kazana bitna je konstrukcija, ni mnogo dubok a ni previše plitak. Cilj je da se obezbedi dobro vrenje. Najteži deo za pravljenje je kapak, zato što se i ručno radi. Svaki napravljen kazan koji može da traje duže i od ljudskog veka. Nekada mi je za izradu trebalo sedam dana, sada kazan od 120 litara pravim za dan.

Jedan kazan od 120 litara košta 1200 eura, ali je materijal skup pa zarada, kaže majstor Boža, nije onakva kakvom se na prvi pogled čini:

Za izradu koristimo bakar, pocinkovani lim, gvožđe i druge materijale. Bakar nabavljamo u Sevojnu, tu se godinama ništa nije menjalo, osim što je drastično poskupeo. Nekada sam mogao da napravim jedan kazan i od tog novca da kupim bakar za tri. Sada od jednog kazana mogu da nabavim mnogo manje materijala.

Bruski kraj poznat je po dobroj rakiji, šljivovici, komovici, lozi, kruški. Iako se rakija može peći od bilo kog voća kvalitet zavisi i od dobrog kazana.

Pravim za ljude iz rodnog kraja i okoline. Međutim naše kazane prodajemo ne samo u Srbiji već i u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji, Rumuniji, jednom rečju svuda. Oduvek smo imali dosta posla, ali ove godine je potražnja velika, možda zato što su i šljive ove sezone vanredno dobro rodile.

Do penzije su mu ostale još tri godine. Na pitanje hoće li u penziju majstor Boža kroz osmeh kaže:

Mogao bih ali ne verujem. Navikao sam da radim. Ja imam 120 godina radnog staža. U radnji sam ujutro od 5 sati a radni dan ponekad traje i do  ponoći. Kad se mora radi se i vikendom takodje. Sa nama je od osnivanja radnje i  šezdesetpetogodišnji Nikola Pavlović, koji je kod istog majstora završio zanat i podjednako voli ovaj posao.

Nekada su u kazandžijskoj radionici bili najvažniji nakovanj, drveni i metalni čekići, kazandžijska klešta, turpije i makaze. Danas se pored ovog alata u kazandžijskim radionicama koriste razne mašine. Od ovog posla može lepo da se živi ali mora i da se radi mnogo.

Od svojih deset prstiju i svog mukotrpnog rada sam napravio kuću, školovao decu, osavremenio radnju. Kada sam se doselio ovde, ničega nije bilo, prazna njiva je bila. Sada vidite i sami. Imam i mašine koje mi olakšavaju deo posla. Da bi bio kazandžija moraš znati nekoliko zanata – da budeš i kovač i limar i u neku ruku, umetnik. 

Iz iste rubrike