petak, 23. februar 2024.

RTV Brus

Bruski spomenar – “Čuvar kovačkog zanata”

Bruski spomenar – “Čuvar kovačkog zanata”
11. oktobra
12:53 2018

Pored rudarstva još iz perioda starih Rimljana i kasnije despota Stefana, stanovništvo na padinama Kopaonika vekovima se bavilo zemljoradnjom i stočarstvom a tokom XIX veka intenzivnije i zanatima – kovački, potkivački, krojački-terzijski, kolarski, pinterski, grnčarski…

Zanati, zanatlije i njihove tradicije sežu mnogo dalje u prošlost, znajući da su gradovi u srednjem veku i nastali sa razvojem zanatstva i trgovine. Radnje sa starim zanatima, nekada su se mogle videti na skoro svakom koraku u bruskoj komuni – kazandžijske, kovačke, voskarske radionice… Danas se na prste mogu prebrojati zanatlije koje čuvaju stare zanate od zaborava.

Poput mnogih drugih i kovački zanat danas u Srbiji polako posustaje u trci sa novim tehnologijama. Sve je manje kovača i kovačkog posla. Od jedanaest kovačnica nekada, u Brusu je opstala samo jedna, radionica čuvenog Radovana Vukojičića.

Kovačko umeće Radovana Vukojičića u 91-oj godini života i dalje je na dobrom glasu. Rođen je davne 1927. godine u selu Igroš, na petnaestak kilometara od Brusa. U zanat je ušao sa 1939. Tada je, kako kaže, prvi put uzeo čekić u ruke i ne ispušta ga već punih sedamdesetdevet godina.

Moj otac je bio siromah, imao je devetoro dece. Mene je sa dvanaest godina poslao na zanat u Aleksandrovac. Ja sam zanat dobro savladao, položio majstorski ispit i malo počeo samostalno da radim za vreme rata. Nekih petnaestak godina radio sam u selu. Naslutio sam, međutim, da je za posao bolje otići u grad, zbog čega sam se, 1955. godine preselio u Brus. Tada je bilo deset kovača, ja sam bio jedanaesti, najmladji. Tih godina radilo se mnogo i to bez struje. Gvožđe sam kovao na živoj vatri. Tada smo najviše kovali alat i sve ostalo što je u to vreme trebalo selajku. Pravio sam budake, motike, plugove, čeze za konje, gumena i kovačka kola. U medjuvremenu, eto vidiš, ima deset godina, kako sam u Brusu ostao sam u ovom zanatu.

Majstor Radovan sa ponosom ističe da njegova radnja nikada nije bila zatvorena kao i da nijedna mušterija odande nije izašla nezadovoljna. Radovanova kovačnica, koja se nalazi u centru Brusa, radi već više od šest decenija bez prekida.

Svakog dana sam tu i svakog dana imam posla po malo. Ljudi me poznaju i dolaze svakog dana, ne promaše nikada. I meni je bolje kad radim, lakše mi je nego da sedim u kući. Mogu da kažem da sam u ovim svojim godinama zadovoljan, lagao bih kad bih rekao da nisam.


U radnji je sve gotovo isto kao na početku. I danas ga služe staro ložište za vatru, mehovi, nakovanj, čekići, kovačka klešta, polica sa alatom…

Ima tu alata kod mene koji su stari po 100 godina. Ove mehove sam polovne kupio pre 70 godina i još su zdravi, još rade. Čekić i nakovanj su dosta stari, kupio sam ih kad sam počinjao da radim a danas me još uvek služe.

Kroz njegove ruke je prošlo nebrojano kilograma teškog gvožđa. Nekada je pravio starinska kola i poljoprivredni alat a poslednjih godina sitne alate, traktorske prikolice, stolariju, ograde, priča Radovan.

Dugo, preko petnaest godina sam radio samo prikolice za traktor. Svi su u okolini Brusa radili prikolice ali ne kao ja. Napravio sam, broja se ne zna koliko. Sada se trenutno traže samo alatke. U današnje vreme prihvatam da radim isključivo sitnice.

Ovaj čuveni majstor i ugledan domaćin zadovoljan je izborom životnog poziva. Ni danas u 91-oj godini ne može bez kovačke vatre i mirisa kalila.

Nije lako dočekati 90 godina i više. Imao sam probleme, jedne i druge, svako ih ima. Posle svega što sam preživeo, meni još uvek nije teško to što radim. Ko hoće da radi može i da zaradi, ko neće, šta vredi. Ja sam nekada imao po tri, četiri šegrta. Ljudi su me molili da im primim decu na zanat ali ni jedan nije ostao da se bavi ovim zanatom. Sada nema nikoga, ni stari ne spominju da daju decu na zanat.


Na pitanje može li se živeti od kovačkog zanata majstor Radovan priznaje da je na kovanju lepo zaradio, sagradio kuću i školovao sinove.

U moje vreme kovački zanat je bio jedan od najcenjenijih. Dobro sam zarađivao. Školovao sam dvojicu sinova, obojica su završili fakultete. Sada su već i oni u penziji. Imam dve unuke i dva unuka. I oni imaju fakultete, svi su zaposleni i uspešni. Najmilije mi je što još sa njima lepo živim i još me vole.

Prisećajući se zlatnih dana iz kovačke radionice najstariji aktivni kovač u Srbiji ističe da danas jedino žali što među mladima nema onih koji bi nastavili tradiciju zbog čega većina zanata u Srbiji izumire.

Iz iste rubrike