Invaliditet ne mora da bude prepreka u ostvarivanju snova, ambicija i ciljeva, ukoliko ga posmatramo kao različitost, a ne identitet, karakteristiku koja nas obeležava kao manje vredne, sposobne ili manje samostalne. U težnji ka društvu koje poštuje različitosti, jedina prepreka na tom putu ostaju neznanje i pogrešno naučeni stavovi.
Kako mi, kao zajednica, možemo pomoći poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom? Šta svako od nas treba da zna i kako se to dalje manifestuje na celokupno društvo? Koliko je za snažniji sistem podrške važno suočavanje sa predrasudama?
Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo pokušati da odgovorimo kroz serijal tekstova iz oblasti unapređenja kvaliteta života osoba sa invaliditetom “Za društvo jednakih”.
Tu pored nas, u našem okruženju, porodici, komšiluku ili ulici, svakoga dana se odvija život osoba sa invaiditetom. Ipak, ostaju nevidljivi i nedovoljno poštovani.
Da li smo kao društvo dovoljno zreli da se sa tim pitanjem nosimo na odgovoran i savestan način?
Tatjana Đokić Milenković,
sekretarka Društva MNRL „Pčelica“ Brus
„Ima napretka, ali mora još uvek da se radi i moramo u mnogim sferama da radimo. Jesmo zadovoljni što se tiče razvoja usluga i svega toga, ali ima polja gde ima mogućnosti za napredak, prvenstveno pričam o teretu porodice, jer čitava ova priča je veliko olakšanje i podrška porodicama. Svakako pomaka ima, a mi ćemo, mi koji radimo na tom zadatku, da nastavimo da edukujemo našu lokalnu zajednicu“.
Potencijal i mogućnosti osoba sa invaliditetom daleko su veće nego što mnogi mogu da pretpostave. Imajući u vidu iste potrebe i jednaka prava svih nas, bez obzira da li je način njihovog ostvarivanja uz asistenciju, prilagođavanje ili sa više truda, prepoznaćemo i jedinstvene sposobnosti i izazove svakog od nas.
Uz Miroslava Kozića, dugogodišnjeg člana Društva MNRL “Pčelica” iz Brusa, je jedna velika, složna zajednica. Ko su njegovi prijatelji u Društvu?
“Najbolji prijatelji su mi drug Neca, Srdja, Anči, Danka, Sanja, Marija. nastavnica Andjelija, velika i mala Tanja, nastavnik Milan i nastavnik Sale, tetka Mica, Sanjina mama i svi su dobri prema meni”.
Miroslav Kozić, korisnik Dnevnog boravka u Brusu
Miroslav je odličan poznavalac različitih žanrova muzike i ogormnog repetoara pesama.
“Uvek radimo uz muziku a ja muziku obožavam. Dok radimo slušamo recimo Radio Gold, to je muzika 60-ih i 70-ih i zapadnjačka, to su 80-te godine. Tu su neke britanske i američke grupe, a volim i naše stare grupe recimo Narakord. Slušam i starogradsku muziku, Svilen konac, Tamburicu 5, Narodni ansambl a volim i trubače, orkestar Lazovića, Petrovića, Sejdića, Bakića, Mahmutovića”.
Upravo je Miki najbolji drug Nemanje Perića:
“On je bio moj školski drug, zajedno smo završili školu i dan danas smo ostali zajedno. On mi uvek pomaže kad sam u nevolji, to je pravi prijatelj”.
Za Novu godinu Nemanja je poželeo najlepšu želju: “Posebno sam poželeo da ozdravim i da budem kao druga deca”.
U svetu svaka deseta osoba živi sa nekim oblikom invaliditeta, od kojih se većina suočava sa nerazumevanjem i diskriminacijom. Prema zvaničnim podacima poslednjeg popisa, taj broj u Srbiji iznosi 5,5 odsto ukupnog stanovništva, iako nezvanične procene ukazuju na znatno veće brojke.
Naša zemlja jedna je od 177 potpisnica međunarodnih dokumenata – Konvencije UN o pravima i dostojanstvu osoba sa invaliditetom. I pored usvojene zakonske regulative, osobe sa invaliditetom još uvek su jedna od najranjivijih društvenih grupa u Srbiji.
Pitali smo roditelje dece s invaliditetom sa kakvim izazovima se suočavaju, šta im smeta u svakodnevnoj komunikaciji sa drugima, kako vide budućnost svog deteta? Koje su njihove najčešće dileme i brige i koja pitanja sebi iznova postavljaju?
Jelena Vidević, roditelj
“Zadovoljna sam svima u Društvu, njihovom radom, kolegama u kolektivu. Super je i za decu i za nas roditelje, za one koji su zaposleni i nemaju gde da ostave decu kad idu na posao. Stvarno znači puno. Taj svakodnevni rad ovde se primećuje, vidi se napredak kod svih i kod Andrijane. Nadam se i daljem napretku”.
Biljana Perić, roditelj
“Porodici znači dosta.To je mesto gde možete da ostavite dete, da obavite poslove, završite sa svakdnevim obavezama, kada nema ko da ga pričuva. Tu je na sigurnom, ne brinete. Znači to je mesto gde oni mogu da se opuste, gde mogu da iskažu svoje osećanja. I ovo je veoma važan korak uopšte u njihovoj socijalizaciji”.
Imajući u vidu da lokalnim zajednicama Rasinskog okruga pripada veliki deo ruralnog područja, raskorak između politike i prakse je višestruko izraženiji. Takođe, obzirom da opština Brus spada u četvrtu grupu nedovoljno razvijenih, znatno su veći i rizici marginalizacije i socijalne isključenosti za ova lica.
Milan Simić, stručni saradnik u Dnevnom boravku Brus
„Ono što, uprkos ovim velikim pozitivnim pomacima, ostaje kao mrlja, jeste još uvek prisutno nerazumevanje, neprihvatanje različitosti, odsustvo empatije. Mora mnogo da se radi, ne samo u Brusu, već u celoj zemlji“.
“Ja ih vidim u nekom lepšem i boljem okruženju, gde nisu izopšteni iz društva, gde su prihvaćeni u punoj meri. Tu budućnost želim da vidim. Da nisu odbačeni, već da se ljudi druže sa njima, ne samo zato što tako treba, već da osete potrebu da im priđu i komuniciraju sa njima. Nadam se, empatiji u boljem svetu”.
Činjenica da se nedovoljno govori o njihovim problemima, potrebama i stavovima, ukazuje na nužnost uključivanja osoba sa invaliditetom u proces donošenja i sprovođenja politika u lokalnoj zajednici.
Tatjana Đokić Milenković, sekretarka Društva MNRL „Pčelica“ Brus
“Da bi se odnos prema našim korisnicima menjao na bolje, sebe moramo da menjamo, jer kad sebe promenimo, onda smo promenili makar najbližu sredinu“.
Namera nam je da, promocijom principa jednakih prava i mogućnosti, doprinesemo prevazilaženju stereotipnog kulturološkog obrasca i jačanju kolektivne svesti o značaju borbe protiv diskriminacije i predrasuda.
Milan Simić, stručni saradnik u Dnevnom boravku Brus
“Ja ih vidim u nekom lepšem i boljem okruženju, gde nisu izopšteni iz društva, gde su prihvaćeni u punoj meri. Tu budućnost želim da vidim. Da nisu odbačeni, već da se ljudi druže sa njima, ne samo zato što tako treba, već da osete potrebu da im priđu i komuniciraju sa njima. Nadam se, empatiji u boljem svetu”.
„Ukoliko im damo samo malo, oni će nam vratiti mnogo više. Ako im damo zrno ljubavi, oni će nam vratiti mnogo, mnogo više ljubavi, iskrenih osmeha i zagrljaja“.
Serijalom tekstova iz oblasti unapređenja kvaliteta života OSI “Za društvo jednakih”, provešćemo vas kroz Udruženja i Organizacije za osobe sa invaliditetom Rasinskg okruga, u nameri da doprinesemo afirmisanju i adekvatnom vrednovanju kulture različitosti u sistemu vrednosti savremenog društva. Pristupajući ovom pitanju sa empatijom, prepoznajući iste želje, nadanja i stremljenja svakog od nas, prestaćemo da budemi mi i oni.
