I pored pomaka, osobe sa invaliditetom u Srbiji i dalje ne uživaju dovoljno prava, koja bi im omogućila punu jednakost i uključenost u sve društvene tokove.
Borba sa stereotipima, kaže Milan Milenković Simić, stručni suradnik, psiolog u Dnevnom boravku Društva MNRL “Pčelica”, traje godinama. Napretka ima ali to pitanje nije potpuno rešeno:
“Tačno je da napretka ima, ali taj napredak ide jako sporo. Napredak je zapravo i ostvaren na nivou obrazovnih i ustanova u kulturi itd. Naše škole su potpuno otvorene za saradnju.
Organizujemo zajedničke radionice, koje protiču u divnoj atmosferi, naši osnovci i srednjoškolci su predivna deca koja pokazuju divne emocije, empatiju, kada su naši korisnici u pitanju.
Prisustvujemo svakoj manifestaciji u gradu, u Kulturnom centru, Biblioteci.
Ono što, uprkos ovim velikim pozitivnim pomacima, ostaje kao mrlja, jeste još uvek prisutno nerazumevanje, neprihvatanje različitosti, odsustvo empatije. Mora mnogo da se radi, ne samo u Brusu, već u celoj zemlji. Ja se iskreno nadam da će se to promeniti jer ide ka boljem“.
„Ključni problemi ostaju u njihovom okruženju, u seoskim sredinama u kojima žive. Tu imamo problem, ima i odbacivanja, neprihvatanja, dok je u gradskim sredinama nešto drugačije, bolje. Treba dosta raditi na edukaciji ljudi, sa ciljem rušenja stereotipa, promene mišljenja, pogrešng, i mogu slobodno reći, ružng mišljenja o njima. Svi se hvalimo kako smo humani, tolerantni, kako imamo empatiju, a u stvari nam najviše fali empatije, i to mnogo“.
Kada govorimo o statusu osoba sa invaliditetom, postoje velike mogućnosti za napretak. Gde ih vi vidite?
“Ja ih vidim u nekom lepšem i boljem okruženju, gde nisu izopšteni iz društva, gde su prihvaćeni u punoj meri. Tu budućnost želim da vidim. Da nisu odbačeni, već da se ljudi druže sa njima, ne samo zato što tako treba, već da osete potrebu da im priđu i komuniciraju sa njima. Nadam se, empatiji u boljem svetu”.
Mislite li da se dovoljno govori ne samo o njihovim problemima, već i o njihovim potrebama, stavovima, mišljenjima?
“Mislim da se jako malo govori o tome. Jako malo prostora je posvećeno uopšte osobama sa invaliditetom. Nekako su u zapećku u celom našem društvu”.
Kada je reč o medijima i zastupljenosti osoba sa invaliditetom u medijima, da li je dovoljno samo govoriti o problemima sa kojima se susreću? Mislite li da priča o njima može i treba da bude i promotivna, afirmativna, jer oni imaju mnogo toga da ponude?
„Što se tiče medija, iskreno mislim da osobe sa invaliditetom veoma malo zastupljene. Pominju se samo prilikom obeležavanja određenih datuma, Dan osoba sa invalitetom, Dan osoba sa autizmom, i slično. Naravno da će se govoriti o problemima sa kojima se susreću i mogućnostima da se neke stvari poprave“.
„Malo su zastupljeni u medijima upravo u tom afirmativnom smislu a iskreno nisam video da se u medijima propagira njihova umetnost, jer imamo jako veliki broj talentovane, darovite dece. Njihova kreativnost, njihov dar. Uopšte, malo je televizijskih sadržaja koji se bave osobama sa invaliditetom, kako provode dan, čime se bave“.
„A zapravo, oni mogu mnogo više od nas da ponude, posebno kada su ljubav i iskrenost u pitanju. Mogu mnogo da daju, tu nema rezerve, oni vole bez zadrške. Zato ne posustajemo. Preostaje nam da se borimo za njihovu lepšu budućnost, za budućnost njihovog prihvatanja u društvu”.
Vaša poruka, za kraj razgovora.
“Moja poruka bi bila da su naša vrata uvek otvorena. Da svako može da dođe da nas poseti, da vidi šta radimo, da se druži sa decom. Da prihvatimo rzličitosti, da prigrlimo osobe sa invaliditetom onakvim kakvi jesu. I ukoliko damo samo malo, oni će nam vratiti mnogo više. Ako im damo zrno ljubavi, oni će nam vratiti mnogo, mnogo više ljubavi, iskrenih osmeha i zagrljaja“.
Kako da na najbolji način završimo ovaj razgovor?
Za kraj naše posete Dnevnom boravku u Brusu, nameće se zaključak: Kada bismo svi, poput zaposlenih u Dnevnom boravku, bili pozitivni, bilo bi i većeg napretka u oblasti unapređenja života osoba sa invaliditetom. Napretka ima a da li je dovoljno? Možemo li više?
“Naravno da uvek može bolje. Ima napretka, ali mora još uvek da se radi i moramo u mnogim sferama da radimo. Jesmo zadovoljni što se tiče razvoja usluga i svega toga, ali ima polja gde ima mogućnosti za napredak, prvenstveno pričam o teretu porodice, jer čitava ova priča je veliko olakšanje i podrška porodicama. Svakako pomaka ima, a mi ćemo, mi koji radimo na tom zadatku, da nastavimo da edukujemo našu lokalnu zajednicu“, kaže sekretarka Društva MNRL „Pčelica“.
“Mislim da bi svest ljudi morala da se menja, da bi se odnos prema našim korisnicima menjao na bolje, mi sebe moramo da menjamo. Mislim da je to najbolji lek za sve jer kada sebe promenimo, onda smo promenili makar najbližu sredinu“.
Jel to znači da možemo na pozitivan način da završimo razgovor?
“Naravno, možemo da završimo u pozitivnom tonu. Moram opet da se vratim na činjenicu da smo mi 2008. godine bili u nekih 80 kvadrata, a da smo sada u 400 kvadrata, u ovako lepom objektu. Radom, zajedničkim, timskim radom i udruženim snagama možemo sve, možemo da okrenemo stvari u našu korist”.
Dakle, da zadržimo dobro raspoloženje i osmeh na licu korisnika.
„Upravo to je u ovom poslu najbitnije. Ovaj posao se radi iz srca i jednostavno taj osmeh korisnika, ta toplina porodice je nešto što najviše znači nama u našem radu i našim korisnicima“.
