Da bi osoba sa invaliditetom, bila sposobna da se uključi u društvo, mora, pre svega, biti prihvaćena i uključena u primarnoj porodici kao ravnopravan član. U tome je uloga roditelja neprocenjiva. Imajući u vidu da je prihvatanje uvod u samostalnost, na roditeljima je da pomognu detetu da se osamostali u najvećoj mogućoj meri, da izgradi pozitivnu sliku o sebi, razvije samopouzdanje i vrednuje sebe kao ljudsko biće.
“Znate kako, roditelji su naša snaga i pokretač svega ovoga. Ne zaboravimo da su roditelji osnovali udruženje. To je bila samoinicijativno organizovana skupina roditelja. Sve što mi ovde radimo, zahteva podršku i saradnju sa roditeljima“.
„To je jedan iskren, prijateljski odnos, da bi njihovoj deci bilo dobro, da im pružimo ono što je za njih najbolje. To ne možemo sami, to podrazumeva zajedničke snage, saradnju sa roditeljima na svim nivoima. Daj Bože, da potraje i da bude na ovakvom nivou kao što je sada”, ističe sekretarka Društva MNRL „Pčelica“ Brus Tatjana Đokić Milenković.
Milana Milenkovića Simića, stručnog saradnika, psihologa u Dnevnom boravku. pitamo kakva je saradnja sa roditeljima i koliko je važno graditi partnerski odnos sa njima?
„Jako je dobra saradnja između nas i roditelja i veoma je bitna međusobna saradnja jer je to jedini način da funkcionišemo sa uspehom, u suprotnom ne možemo deci ni da pomognemo.
Dosta vremena provodimo sa korisnicima, kada uočimo da su deca nervozna ili pospana, konsultujemo se sa roditeljima u vezi odlaska doktoru ili razgovora sa detetom. Immo poverenje roditelja. Saslušaju naše predloge, uvažavaju naše mišljenje i savete. Svesni su da nam je cilj isti, dobrobit dece”.
Pitali smo i roditelje dece s invaliditetom, sa kakvim izazovima se suočavaju, šta im smeta u svakodnevnoj komunikaciji sa drugima, kako vide budućnost svog deteta? Koje su njihove najčešće dileme i brige i koja pitanja sebi iznova postavljaju?
Jelena Vidević je majka Andrijane, stalne korisnice Dnevnog boravka u Brusu, ujedno i zaposlena u ovom Udurženju.
Svaki dan Jelena započinje uz lepe misli, iako nije uvek lako, kaže naša sagovornica. Kroz uzajamnu podršku, u Društvu MNRL “Pčelica” menjaju se stvari na bolje.
“Zadovoljna sam svima u Društvu, njihovom radom, kolegama u kolektivu. Super je i za decu i za nas roditelje, za one koji su zaposleni i nemaju gde da ostave decu kada idu na posao. Stvarno znači puno. Taj svakodnevni rad ovde se primećuje, vidi se napredak kod svih i kod Andrijane. Nadam se i daljem napretku”.
Andrijana je prihvaćena i uključena kao ravnopravan član primarne porodice:
“Svi smo različiti ali smo i jednaki. Andrijana je zaista prihvaćena i stvarno voljena. U porodici, svi je prihvataju. Stvarno je vole. Niko je ne podvaja, omiljena je”.
Važno je prepoznati da se osobe sa invaliditetom suštinski ne razlikuju od onih bez invaliditeta:
“U svakodnevnom životu nemamo negativnih komentara, što je sasvim pozitivno i u tom pogledu se vidi napredak. Ipak, ima još prostora da bi se unapredio život osoba sa invaliditetom.
Da budu zaštićeni, voljeni. Eto, da ih niko ne podvaja, da budu jednaki sa drugom decom. Ljubav iznad svega, samo ljubav, njima je to potrebno”.
Za život i budućnost Nemanje Perića ovo Udruženje je od ogromnog značaja, objašnjava Nemanjina majka, Biljana.
“Nemanja je ovde u Dnevnom boravku već 11 godina. Prezadovoljna sam saradnjom sa Društvom MNRL. Baš imamo lepu komunikaciju. Ovaj dnevni boravak je fenomenalan, uslovi su idealni, možda jedan od najboljih u Srbiji kada je reč o Dnevnom boravku za osobe sa invaliditetom. Divan prostor, divni su ljudi koji rade sa njima, tako da su lepo zbrinuti. Ovde im je udobno i da se lepo druže”.
Koliko porodici znači to, što znate da imate mesto gde se vaš član oseća prijatno, voljeno?
“Porodici znači dosta.To je mesto gde možete da ostavite dete, da obavite poslove, završite sa svakdnevim obavezama, kada nema ko da ga pričuva. Tu je na sigurnom, ne brinete. Znači to je mesto gde oni mogu da se opuste, gde mogu da iskažu svoje osećanja. I ovo je veoma važan korak uopšte u njihovoj socijalizaciji”.
Dosta toga promenilo poslednjih desetak godina, država više ulaže u unapredjenje uslova života osoba sa invaliditetom. Ipak, uvek može bolje.
„Možda recimo u pogledu zdravstvenih usluga. Da u zdravstvenim ustanovama osobe sa invaliditetom imaju prednost, naravno ne kada je u pitanju hitan slučaj. Da imaju razumevanja za njih jer nemaju strpljenja da čekaju dva, tri sata u čekaonicama, kod doktora ili zubara ili u ustanovama socijalne zaštite, već da ih ispoštuju u tom smislu“.
„To je ono o čemu pričamo, empatija, tolerancija. I najmanji pomak za njih je korak više”.
Invalidnost nije sama po sebi problem, kaže naša sagovornica. Problem predstavljaju negativni stavovi i sputavanje osobe sa invaliditetom da se uključi u društvene tokove u svim oblastima života, ističe navodeći negativna iskustva u svakdnevnoj interakciji sa drugim ljudima.
“U porodici užoj i široj atmosfera je kao u svakoj drugoj porodici. U nekim svakodnevnim situacijama, na ulici, u prodavnici, na žalost, ima raznih ljudi koji se okrenu, zagledaju, ružno prokomentarišu. Kada Nemanja nešto kaže, drugima je nejasno, pitaju zašto tako govori i slično. Naravno to su pojedinačni slučajevi ali ih još uvek ima“.
„Nastavljamo borbu protiv stereotipa. Idemo polako ali ka boljem i nadamo se da će biti bolje”.
