Društvo MNRL “Pčelica” svakodnevno pruža psiho-socijalnu podršku svojim korisnicima i njihovim porodicama kroz razne vidove edukacije za njihovo radno angažovanje i kreativne radionice koje pospešuju osećaj zajedništva i osnažuju ih za samostalniji život u porodici i izvan nje, sa osnovnom idejom da smo svi ravnopravni članovi zajednice, obašnjava sekretarka Društva MNRL „Pčelica“ Tatjana Đokić Milenković.
„Što se tiče usluge dnevnog boravka, ona se pruža 8 sati dnevno, pet dana u nedelji. Korisnici su sa nama od ujutru do 15 sati a dovozi ih naše vozilo i vraća ih kućama. Sve aktivnosti su predodređene njima, da li kroz individualni ili grupni rad, što znači da rade kreativne radionice, edukativne, razvojno-stimulativne, defektološke, psihološke. Zajedničko za radionice, radne okupacije ili aktivnosti za svakodnevni život, jeste razvijanje i očuvanje njihovih veština, jer nam je cilj u svakom trenutku da ih što više osposobimo, da svaki korisnik bude spreman za samostalan život.
Kod nas je zaposleno pet osoba na osnovu Ugovora o radu i tri osobe po osnovu Ugovora o dopunskom radu. Znači, imamo jednog sručnog radnika, dva stručna saradnika, dva radioničara, vozača, domaćicu i mene kao koordinatora”.
Nesmetan rad i stručno zbrinjavanje korisnika Dnevnog boravka Društva MNRL “Pčelica” omogućilo je dobijanje licence za rad, predviđene Nacrtom Zakona o socijalnoj zaštiti. Imajući u vidu da Dnevni boravak u Brusu zadovoljava neophodne uslove – od adekvatnog prostora, inventara i tehnike do stručnog osoblja, dobijanjem licence zaokruženi su dugogodišnji napori zaposlenih, roditelja i nadležnih, jer licenca garantuje kvalitet usluga korisnicima, ističe Đokić Milenković:
“Što se tiče licenciranja, mi smo prvi put u 2018. godini licencirali uslugu za Dnevni boravak za decu, mlade i odrasle. Kada je posle šest godina, tj. prošle godine, trebalo da obnovimo licencu, mi smo iznova konkurisali, za istu uslugu. Međutim, aktuelni pravilnik to više ne prepoznaje. Morali smo da se opredelimo za jednu kategoriju: decu, mlade ili odrasle i stare. Licencirali smo se prošle godine za odrasle“.
„Osnovni razlog je neophodnost većeg broja stručnih radnika za decu. Sa druge strane izraženija je potreba za odrasle korisnike. Deca su nam već u obavezama, smeštena u predškolske ustanove, osnovne i srednje škole, a nekako nam mladi i odrasli budu negde po strani. Tako da smo u saradnji sa upravom odlučili da se licenciramo za mlade i odrasle“.
„Sada sprovodimo pomenutu uslugu, ali je jako teško. Teško je iz razloga što su minimalni standardi preveliki. Mi imamo tu sreću da smo dobili objekat, izgrađen namenski, ali u drugim sredinama nije takva situacija. Zahtevni su standardi, npr. na deset korisnika ide jedan stručni radnik, dva stručna saradnika za odrasle, a za decu po dva stručna radnika i saradnika“.
„To je prevelik udarac na lokalne uprave, pogotovo lokalne uprave poput naše. Naša opština pripada četvrtoj kategoriji nerazvijenih lokalnih samouprava.
Opšte je poznato da mi zavisimo od javnih nabavki na lokalu. Jednostavno, neke stvari bi, od strane ministarstva, malo više trebalo da se pružaju lokalnim upravama, da bismo mogli još više da razvijamo usluge tj. sa više stručnih lica, jer sve pomenuto iziskuje veći broj zaposlenih“.
Osim izuzetnih uslova u društvu nesmetan rad sa korisnicima omogućava i tim stručnjaka.
Milan Milenković Simić je stručni saradnik, psiholog u Dnevnom boravku. On objašnjava na koji način se osobe sa invaliditetom, kroz adekvatne programe ili aktivnosti u Dnevnom boravku, osamostaljuju za život, u skladu sa svojim mogućnostima.
“Mi se trudimo da se oni kroz svakodnevni rad što više osamostaljuju, da životne navike koje su stekli u osnovnoj i srednjoj školi, u svom domaćinstvu, porodici, nadograđuju, da uče i kontinuirano rade na sebi. Najveća je satisfakcija povratna informacija koju dobijem od njih.
Recimo kada pustim muziku na svojim radionicama, kada oni počnu nesvesno sami, jedan po jedan, da pevaju, onda vidim da im nije bila teška radionica, već naprotiv, da su zadovoljni i da su srećni. To je meni povratna informacija, da su oni srećni”.
Kolike su mogućnosti za njihovo stručno osposobljavanje?
“To je već individualno, zavisi od osobe do osobe. Recimo, imamo krojačku radionicu. gde oni sa koleginicom imaju mogućnost da nauče neke osnovne stvari, da ušiju, da ukroje. Neki od njih imaju više ili manje sklonosti, nekima treba više ili manje vremena, ali se trude da to savladaju”.
Milan Milenković Simić objašnjava kako izgleda jedan dan u Dnevnom boravku.
“Kombi ih dovozi i dan kreće okupljanjem. Sledi neka međuradionica, odgledamo film, pevamo zajedno, crtamo nešto, do doručka. Nakon toga prelazimo u učionicu gde radimo svakog dana i imamo određene radionice. Na mojim radionicama savladavamo veštine: komunikaciju, koncentraciju, pažnju, mišljenje, pamćenje, trudimo se da to uradimo na kreativan način, zanimljiv njima. Dakle, uvek je fokus na korisnicima, prilagođavamo se njima, njihovom senzibilitetu, interesovanjima“.
„Što se tiče saradnje, možemo da se pohvalimo da imamo jako lepu saradnju i sa srednjom školom i sa osnovnom školom. Naša lokalna samouprava je uvek tu, šta god nam je potrebno, uvek nam izađu u susret. Samo reči hvale za sve naše javne ustanove i organizacije“.
“Što se tiče aktivnosti Udruženja, roditelji i stručnjaci prolaze kroz Zavod socijalne zaštite i druge stručne institucije. Mi smo u obavezi da se naši stručni radnici edukuju i skupljaju poene. Tako isto gledamo da se uključimo kroz akcione dane koje održava resorno Ministarstvo i naš Savez“.
„Lepo je da smo i mi bili domaćini akcionih dana pre tri godine. Nadam se da ćemo biti ponovo, svake godine jedan region. Mislim da bi bilo lepo da to ponovimo jer to mnogo znači i roditeljima i stručnjacima, korisnicima pa i nama, da jednostavno spoznamo novine“.
